Godišnji govor Viktora Orbana
12. februar 2022. Budimpešta

Dobar dan želim poštovani gospodine Predsedniče parlamenta! Poštovane Dame i Gospodo!

Davno smo se sreli, prijatan je osećaj biti najzad zajedno. Prošle godine u ovo vreme je izostao naš uobičajen susret zbog pandemije. Na velikom smo iskušenju da se predamo radovanju zbog ponovnog susreta, ali danas treba da govorimo o ozbiljnim stvarima pošto nam ostaje svega pedeset dana do izbora.

Tokom pripreme za evaluaciju o jednoj zemlji treba da smo načisto sa dve stvari: ko smo mi i o čemu želimo da govorimo. To za našu zajednicu do sada nije predstavljalo problem. Niti meni lično, naime posle šesnaest godina provedenih u opoziciji i šesnaest godina na vlasti, sa petoro dece i petoro unučadi čovek zaista može da bude načisto sa tim, ko je on u stvari. Mi koji smo se danas ovde okupili, različiti smo ljudi, ali imamo jednu zajedničku stvar: Mađari smo kojima je Mađarska zajednička strast. Međutim, sada smo od levice neočekivano saznali da to nismo dobro znali; da smo mi u stvari gljive. Gljive koje se drže u mraku i koje se prihranjuju balegom. Saznali smo i to da mi, koji smo pride i ljudi iz ruralnih područja, sa sela, nismo sposobni da rešimo ni ukrštene reči, a levica tvrdi da smo već izjutra u 10 sati pijani, čak nam je i mozak ispran. Saznali smo, pošto smo Fidesovci, da moramo biti i izopačeni. Od levice smo saznali i to da u Fidesu ima Jevreja, iako malo njih. Međutim, saznali smo i to da homoseksualca imamo na pretek. Levica je izračunala: Jevreja ima malo, homoseksualaca previše. Misterija je, kako su dobili taj rezultat. Razmišljao sam o tome što je levica rekla i došao do zaključka da bi gljiva mogla da štima. Jer toliko koještarija čovek priča samo ako se najeo ludih gljiva. A možda je to jedna strategija, jedna nova politička strategija. Uvrediti ljude do srži, rugati se osobama sa invaliditetom, potcenjivati ljude sa sela, pretiti penzionerima i omalovažavati žene. Od pamtiveka se nije ovako razgovaralo sa Mađarima. Da čovek ne poveruje svojim ušima. Ako je ovo strategija, onda je to svetski izum. De Gol je verovatno u pravu: svako ume da govori, ali vođa zna i kada treba da ćuti. Bilo kako bilo, neumesno je – ne malo, nego mnogo. Čak i za nas, jer onakva kakva je, levica je ipak deo nacije, kao zla sudbina u Himni. Ali je za njih još neprijatnije. Đula Horn se okreće u grobu, Međeši ne stiže da skreće pogled, Slobodni demokrati zbunjeno bulje u vrh cipela. Samo Đurčanju i Bajnaiju to ne smeta, uostalom oni su natovarili zemlji na vrat ceo ovaj šou program. Oni su ih postavili na binu ispred sebe da se ne vidi kako se u stvari oni spremaju za povratak: rukovodioci najkorumpiranije mađarske vlade, Đurčanj i Bajnai – ojačani jednim stručnjakom za gljive. Dakle, to bi bila velika ekipa koja se javlja za upravljanje Mađarskom. To je ponuda levice za Mađarsku. Čovek ne zna da li da zaplače ili da se nasmeje.

Dragi prijatelji, sada nam samo preostaje pitanje o čemu ću danas da govorim. Vrati se dete sa mise. „Šta je bilo” – pitaju ga. „Pa, uobičajeno. Popa je govorio.” „O čemu je govorio?” „O grehu.” „I šta je rekao?” „Bio je protiv.” Tako sam i ja sa mojim govorom. Danas popodne i od mene samo ono uobičajeno: Mađarska treba da ide napred, a ne unazad. Ali šta je to napred, a šta unazad? Čini se jednostavnim, ali zaista, šta je napred, a šta unazad? E pa, o tome ću danas govoriti.

Poštovane Dame i Gospodo!

I vi ste proživeli dve teške godine koje smo ostavili za sobom. Pandemija, talasi seobe naroda, energetska kriza, imperijalni ispadi Brisela, dah hladnog rata na potiljku i uznemirujuća senka rata nad Centralno-istočnom Evropom. U toj situaciji smo trebali organizovati zaštitu od korona virusa. U toj situaciji smo trebali da ponovo pokrenemo privredu, nadoknadimo izgubljena radna mesta, pružimo podršku i oslonac mladima, porodicama i starijima. Sve to skupa je mnogo i da je reč o knedlama, a kamoli o zadacima. Hvala na nadljudskom naporu lekarima, medicinskom osoblju, zaposlenima u hitnoj pomoći, organizatorima kampanje za vakcinaciju, saradnicima operativnog štaba! Hvala predsedniku Janošu Aderu i njegovoj supruzi za angažovanost na pružanju pomoći deci koja su ostala bez roditelja usled epidemije. Hvala, i na tome hvala gospodine Predsedniče!

Prijatelji!

Jedna ovakva iznenadna pandemija je ujedno test opterećenja, nek vrsta stres-testa. Za sve nas znači opterećenje. Stavlja pod test opterećenja politiku i ekonomiju zemalja. I sami ste videli, mađarska država se dobro nosila sa problemom. Parlament je sve vreme zasedao, obezbedio je vladi manevarski prostor i neophodna sredstva za uspešnu zaštitu, u međuvremenu držeći situaciju pod kontrolom. Epidemiološke vlasti, bolnice, mađarsko zdravstvo, koje je tako često bilo nezaslužno omalovažavano i potcenjivano, radili su izvanredno, a državna uprava, policajci i vojnici su radili koordinisano, brzo i disciplinovano. Vlada je ostala ujedinjena i smirena, delotvornost zemlje nije dovedena u opasnost ni na trenutak, dakle novi ustavni poredak upravljanja državom, uveden 2011. godine, uspešno je prošao ispit. U Evropi su jedna za drugom padale vlade, raspadale su se koalicije, nije bilo moguće ispratiti promene propisa, na hiljade demonstranata obuzdavano je silom. Poverenje ljudi polako ali sigurno je nestajalo. Kod nas se tako nešto nije desilo. Uspeli smo kod kuće da sačuvamo, čak učvrstimo opšte poverenje, jer se po mišljenju većine ljudi Mađarska uspešno odbranila. Treba govoriti i o tome, jer je i to deo istine, da je Mađarsku napao ne samo virus, nego i levica, u nadi da će uspeti da svrgne vladu. Kada se trebalo zatvarati, tražili su otvaranje, kada je trebalo otvarati, tražili su zatvaranje, na sav glas su trubili o diktaturi, organizovali su u inostranstvu kampanje omalovažavanja – da nas ocrne, širili su lažne video snimke, lažne informacije i glasine.

Prijatelji!

To je ozbiljna neodgovornost, čak i više od toga. Nemojmo se pribojavati jakih reči. Za vreme smrtonosne pandemije iskoristiti strah miliona porodica za svrgavanje vlade takva je vrsta rabote koja se teško može odbraniti pred bilo kojim sudom. Doći će vreme i za jedno i za drugo: za jedno 3. aprila, a za drugo po Božjoj volji.

Poštovane Dame i Gospodo!

Od 2010. godine ne samo da smo reorganizovali državu, nego smo izgradili i jednu novu mađarsku privredu. Sada je i ona položila ispit. 2010. smo odlučili da ljudima umesto novčane pomoći obezbedimo posao. Za onoga ko želi da radi, ima posla. Uprkos pandemiji, u Mađarskoj posle tranzicije još nikada nije bilo toliko zaposlenih, milion više, nego za vreme Đurčanjeve vlade. Šta više, radi se ne na bilo kom nivou, jer mi moramo da proizvodimo robu i usluge konkurentne i za prodaju na međunarodnom tržištu. To je pitanje opstanka, jer smo izgradili privredu koja se oslanja na prodaju u inostranstvu, to jest na izvoz. Prošle godine smo uspeli da oborimo još jedan brutalan rekord. Izvoz Mađarske je porastao na 119 milijardi evra. Zamislite samo, 95. smo po broju stanovnika u svetu, ali je naš izvozni učinak na 34. mestu po veličini. U pogledu izvoza po glavi stanovnika nalazimo se čak na 27. mestu. Razmislite o tome.

2010. smo odlučili da „pomađarimo” ključne privredne grane. Stoga smo strano vlasništvo potisnuli ispod 50 odsto u bankarskom sektoru, u medijima i u energetskom sektoru. Podsetio bih vas: u slučaju banaka krenuli smo sa 60 odsto, u slučaju medija sa 66 odsto, a u slučaju energetskog sektora sa 71 odsto, dok je do danas svuda u većini mađarsko vlasništvo. Za vreme pandemije – a ni to nije mala stvar – uspeli smo da zadržimo ono što smo preuzeli u mađarske ruke, čak smo nastavili sa vraćanjem ključnih preduzeća, ovaj put su na redu bili distributeri gasa i struje na području preko Tise. Kurucima nastanjeni predeli su već slobodni, sada slede panonski predeli. Bilo kriza ili ne, nastavljamo, šta više, ubrzavamo investiranje mađarskog kapitala u inostranstvu. Možda se sećate kako smo već ranije odlučili da koliko profita iz Mađarske odnesu strane kompanije, toliko profita treba da donesu kući mađarske firme koje posluju u inostranstvu. Na taj način i samo tako je moguće održati ravnotežu mađarske ekonomije. Od toga smo još malo podaleko, ali ni za vreme pandemije nismo posustajali, nego smo išli napred, a ne unazad. MOL se širi, kupio je 417 benzinskih pumpi u Poljskoj. OTP je prisutan na celom Balkanu. Mađarsko preduzeće će graditi sistem za naplatu putarine u Indoneziji sa 270 miliona stanovnika. U Češkoj elektroenergetska kompanija MVM snabdeva strujom 1 milion i 600 hiljada potrošača. A imamo i mađarsku prerađivačku firmu u Vijetnamu, pogon za proizvodnju stočne hrane i fabriku gumenog bitumena u Rusiji, a u mađarskom su vlasništvu i telekomunikacione kompanije u Albaniji i Crnoj Gori. Napred Mađarska!

To nije malo, ali ja smatram za najveći uspeh mađarske ekonomije za vreme krize što mađarske porodice ni za vreme pandemije nisu morale da stežu kaiš. Šta više, mladi ispod 25 godina starosti više ne moraju da plaćaju porez, porodicama je dostupan povraćaj poreza, a ovih dana je prispela i 13. penzija. Trinaesta penzija nije samo ekonomsko oružje, nego je stvarna nadoknada štete. Vraćamo ono što je oduzela vlada Đurčanja i Bajnaija. Kao u pesmi: „tursko dete raseklo, mađarsko dete iscelilo”. 12 godina zemlja radi na nadoknadi štete usled istorijskih grehova levice. Treba to da cenimo. I Mađari van granica zemlje su iskusili da nam pripadaju ne samo kada sija sunce, nego i kada ih snađe zlo. Nastavljamo i sa njihovim programima, sagradili smo 170 novih vrtića preko granice, a 790 ih je renovirano. Napred Mađari!

A kao i uvek od 2010. godine i tokom krize smo išli svojim putem, za oživljavanje privrede nismo koristili briselske recepte, nego lek koji su prepisali Matolči i Varga, nismo nagazili na kočnice, nismo se povukli u zaklon, nego smo i u krivini smelo preticali. Prihvatili smo rizik. Rizik nije bio beznačajan, ali znate, po pravilu nikada i nije. U ekonomskoj politici, ko igra samo na sigurnu kartu na kraju uvek završi poslednji u redu. To vam je kao vožnja bicikla. Ako se ne okreću pedale, srušiće se. E pa, ovaj se nije srušio. 2021. godine smo imali rast od 7 odsto, debelo smo nadoknadili pad zbog pandemije. Ocena rezultata prethodne godine bilo kako da je suvoparna, Dame i Gospodo, treba govoriti i jezikom brojki. Državni dug smo uspeli da zadržimo ispod 80 odsto, a do kraja godine čak da ga smanjimo na 77 odsto. U međuvremenu državni dug Francuske je porastao na 115, Španaca na 120, a Italijana na 154 odsto. A dogodilo se i to što bi malo njih pomislilo, ja na primer sigurno ne bih, da je državni dug Austrije premašio dug Mađarske. Uprkos pandemiji minimalna zarada je 2022. povećana za 20 odsto, dok su poreski troškovi rada umanjeni za 4 odsto. Postigli smo veliki nacionalni sporazum koji obuhvata sindikate, poslodavce, vladu i parlament, koji je potvrdio sporazum. Izuzev naravno levice, koja ništa nije izglasala. Molim vas da se na dan izbora setite da levica nije glasala za zakon o korona virusu, koji je poslužio kao osnova za zaštitu. Nije glasala za moratorijum na otplatu kredita. Nije glasala za povećanje minimalne zarade. Nije glasala za povraćaj poreza za porodice sa decom. Nije glasala za ukidanje poreske obaveze za mlađe od 25 godina. I nije glasala za smanjenje poreza. A nadam se da na izborima birači neće glasati za njih. Molim vas da se prisetite takođe da je vlada Đurčanja i Bajnaija sledila sasvim drugačiji put od onoga kojim mi idemo. Oni su išli unazad. Oduzeli su trinaestu penziju, uzeli su jednomesečnu platu, godinu dana porodiljskog odsustva, ukinuli su program za osnivanje doma, kao i poreske povlastice za porodice, uveli su naplaćivanje zdravstvenih usluga, udvostručili su cenu električne energije, trostruko su povećali cenu gasa za stanovništvo. Ali, sve ima svoje vreme, sada, 3. aprila vi im možete ispostaviti račun. Sve u svemu, sa dovoljno skromnosti, ipak samouvereno možemo reći da nismo odustali od svojih ciljeva ni za vreme pandemije, stoga Mađarska iz sadašnje krize izlazi jača, nego što je bila pred krizu.

Poštovane Dame i Gospodo!

Što se budućnosti tiče, pred nama su teška pitanja. Da li će biti rata? Da li će biti novca? Da li će biti nove pandemije? Da li će biti novih talasa migracije?

Da li će biti rata? Sada svi govore o tome. Situacija je ozbiljna i krhka. Vama je poznata mapa, Mađarska je okružena nestabilnim regijama: Zapadnim Balkanom i Ukrajinom. Na Balkanu su prisutni i veliki igrači: Sjedinjene države, Evropska unija, Rusija, Turci. I sve to na našim granicama. Nemojmo zaboraviti da se Bosna nalazi na 70 kilometara od mađarske granice, a i danas je na Balkanu stacionirano 665 mađarskih vojnika. Recept za pomirenje i smirenje Balkana je jednostavan: brzo članstvo u EU, kompromis sa Srbijom i evropski Maršalov plan. Šteta što se ne događa tako. Mađarska je proteklih godina ojačala. Zbog toga vam kažem da nećemo gledati skrštenih ruku da nam politika velesila nanosi štetu u susedstvu. Ni Berlin, ni Brisel ne može da vodi balkansku politiku protiv Mađara, niti bez nas. Nećemo prihvatiti odluke iz Brisela koje su suprotne interesima Mađarske. A pošto je Mađarskoj u interesu mir, ekonomski razvoj i uvrstavanje regiona u okvire Evropske unije, ne dolaze u obzir sankcije, politika kažnjavanja, očitavanje bukvice ili bilo koji drugi vid bahatosti velesila. Treba razgovarati, ne o Balkanu, nego sa Balkanom, delovati zajedno sa njima. Balkan je, kao uvek, i sada beskrajno komplikovan, ali je itekako moguće mirno rešenje, prihvatljivo za sve. Međutim, konflikt Rusije i Ukrajine je urgentniji. Interesi Mađarske su tu jasni. Kao prvo, treba izbeći rat. To nam nalaže ne samo humanost, nego i mađarski interes. Zamislite samo: u slučaju rata više stotina hiljada, možda čak i milioni ljudi bi mogli da stignu iz Ukrajine i da iz osnove precrtaju politički i ekonomski položaj Mađarske. Setite se da je devedesetih godina sa prostora bivše Jugoslavije došlo njih više desetina hiljada i da ni to nije bilo lako. Iz Ukrajine bi ih došlo mnogo više, najverovatnije bez nade za povratak. Mi radimo za mir, ali su nadležni državni organi počeli sa pripremama, naravno. I u slučaju da dođe do rata, imamo odgovarajući scenario i akcioni plan na raspolaganju.

Dame i Gospodo!

Zbog veličine, zbog vojne i ekonomske snage Mađarske, nismo u mogućnosti da izvršimo odlučujući ili čak nezaobilazan uticaj na odnose između Evropske unije, Zapada i Rusije. Ali to nije razlog da ostanemo pasivni. Igramo sa otvorenim kartama i nikada nismo krili da strategiju Brisela smatramo pogrešnom, a sankcije prema Rusiji smatramo za ćorsokak. Uveren sam da bez ekonomske saradnje sa Rusijom Evropa i nadalje ostaje anemična i izbledela. Strateška je greška ograditi se od saradnje, u potpunosti prepustiti ogromne ekonomske potencijale Kinezima. Ali, proteklih godina sam i ja shvatio da ne možemo promeniti pravac spoljne politike Evropske unije, stoga smo, umesto suvišne rasprave, radije izradili i primenjujemo jedan mađarski model. Članovi smo NATO-a i Evropske unije, istovremeno održavamo uravnotežene političke i ekonomske odnose sa Rusijom. Mađarski primer pokazuje da je to moguće.

Dame i Gospodo!

Rat, bio hladan ili vruć, tenzije i sukobi između Istoka i Zapada do sada su donosili samo nevolje, patnje i teške gubitke Centralnoj Evropi i Mađarskoj. Razumljivo je da ne želimo još jednom da kročimo u istu reku. Zbog toga sam se prihvatio mirotvorne misije u Moskvi. Led zamrzlih odnosa treba razbiti i treba otvoriti prostor za pregovore. Istina, Mađarska nema ledolomaca na nuklearni pogon, ali zato imamo pijuke, a ponekad je dovoljna i jedna naprslina da na površinu izbije zdrav razum. Svima nama ide u prilog što su evropski rukovodioci zaredali u Moskvi. Mi Mađari smo, naravno, naučili i to da bezbednost nije pitanje prijateljstva, nego snage. Iz toga slede dve stvari. Kao prvo, između Mađarske i Rusije uvek treba da postoji područje dovoljne širine i dubine. To je danas Ukrajina čija je nezavisnost i održivost zbog toga – baš zbog toga! – neposredan mađarski interes. Drugo: vojna snaga Evrope da bude uporediva sa vojnom snagom Rusije; sve dok to nije tako, o bezbednosti evropskih naroda nećemo odlučivati mi, Evropljani, nego Amerikanci i Rusi. Zbog toga Mađarska podržava razvoj evropskih vojnih sposobnosti i formiranje zajedničkih odbrambenih snaga. U tom znaku krenuli smo u izgradnju moderne mađarske vojske i prateće vojne industrije. Nažalost, još nismo postigli proboj na tom polju. Vojnu industriju još treba povezati sa privredom, povezati i univerzitete, istraživačke institute i inovacione parkove, a naravno potrebni su nam mladi ljudi koji su spremni da služe i po potrebi odbrane otadžbinu. Tzv. novac za oružje koji je upravo primljen, dobar je izraz našeg uvažavanja i ozbiljnog priznanja od strane društva, ali sam po sebi nije dovoljan. Čeka nas još mnogo posla. Potrebna nam je sopstvena snaga, potrebna nam je sopstvena nacionalna vojska. Niko, ni jedan od naših saveznika neće rizikovati svoj život za Mađarsku umesto Mađara. NATO-članstvo vamo ili tamo, nema saveznika na svetu koji bi branio našu zemlju umesto nas. Uz nas, možda sa nama, ali sigurno ne umesto nas. Ako nismo dovoljno jaki, Mađarska ne može biti bezbedna. Od Klint Istvuda znamo: ako ima oružja pri ruci, bolje da je u našim rukama.

Poštovane Dame i Gospodo!

Da li će biti novca? Železna dama rekla je: sa socijalistima je problem što im uvek ponestane tuđeg novca. I zaista: prvo visokim porezima oduzmu pare od onih koji su ih zaradili, to brzo potroše, zbog toga moraju da podignu kredite što nameravaju da otplate od još viših poreza koje opet oduzimaju od ljudi. Na kraju i porezi i poreski dug rastu do nebesa, dok ekonomija, urušena pod velikim teretom, ostaje ležeći na zemlji. Nezaposlenost, restrikcije, brdo dugovanja, Monetarni fond, nema novca. Ako je levica na vlasti, nema para. Uvek je to kraj priče. Danas su međutim u toku razvojni programi od više milijardi, broj siromašnih i siromaštvo se smanjuje, a srednja klasa jača. Minimalna zarada je danas veća, nego što je bila prosečna zarada za vreme vlade Đurčanja i Bajnaija, dakle ima novca, a ako možemo da ostanemo na vlasti, onda će ga i biti. Na primer, za ruralni razvoj ćemo potrošiti tri puta više nego do sada. U ekonomiji zasnovanoj na radu biće novca od rada. Porezi su niski, zarade rastu, ljudi kupuju i ulažu, isplati se raditi. Cigani bi već mogli da sviraju tuš da evropske privrede nisu pogođene inflacijom, jasno rečeno, rastom cena, što, vrlo dobro znamo, odnosi pare. U Sjedinjenim državama inflacija je dostigla 40-togodišnji vrh od 7,5 odsto, a ima zemalja u Evropskoj uniji gde se inflacija već kreće iznad 10 odsto. I kod nas bi bila ista situacija da permanentno ne štitimo porodice. Vanredno stanje zahtevalo je vanredne odluke, tako da nismo skrštenih ruku posmatrali porast cena, nego smo uveli politiku četiri stopa: stop za cene komunalija, stop za cene goriva, stop za kamate i stop za cene prehrambenih proizvoda. Tako nešto se trideset godina unazad nije desilo u Mađarskoj. Danas je takva situacija da je u Evropskoj uniji kod nas najjeftinija struja, a cena gasa je treća najniža po redu. Smanjenje režija funkcioniše, baš sada to rešenje preuzimaju od nas Francuska i Španija. Naša cena goriva je peta najniža. Danas plaćamo 480 forinti, bez zamrzavanja cene bi bili znatno iznad 500 forinti. Zamrzavanje cena se i ovde pokazalo uspešnim, stoga će se produžiti na dalja tri meseca. Zamrzavanje kamata štiti porodice sa stambenim kreditom, zamrzavanje cena prehrambenih proizvoda pomaže svima, a najviše ljudima sa malo para.

Dame i Gospodo!

Smanjenje režija umanjuje inflaciju za 1,5 odsto, stopiranje cene goriva za 0,5 odsto, zamrzavanje cena prehrambenih proizvoda za 0,9 odsto. Po sada objavljenom najnovijem izveštaju Unije, u Mađarskoj je inflacija ove godine 5,4 odsto, a iduće godine će biti 3,6 odsto, što prilično prevazilazi i prevazilaziće povećanje zarada. Dakle, novca će biti, jer će Mađarska i ubuduće raditi. Podršku porodicama ćemo zadržati, čak i proširiti. Nećemo se odreći namere da rađanje dece pre stvori povoljniju finansijsku situaciju, nego finansijske poteškoće. Biće dece, biće novca i zaštitićemo porodice. To je pravac za napred!

Dame i Gospodo!

U slučaju inflacije ipak ima ovde još jedna začkoljica, jedan ležeći policajac. Zove se: Brisel. Liberalizovali su tržište gasa i struje, ali zakonske propise za obuzdavanje nepredvidivih oscilacija niti su izradili, niti su uveli. Time su izložili Evropu finansijskim špekulantima. To je ozbiljan greška, jer su cene energenata odgovorne za 50 odsto inflacije. Vodili smo tešku bitku da Brisel proglasi nuklearnu energiju i prirodni gas za održive energente. Na kraju smo uspeli, ali smo izgubili mnogo vremena, pa je formiranje cena već izmaklo briselskim birokratama. Njihove mere su nedovoljne i zakasnele, ne rešavaju već nastalu krizu. Stoga će cene energenata još dugo godina ostati visoke – po današnjem saznanju. Srećom, tačnije zahvaljujući upornosti i smelosti Petera Sijarta, zaključili smo sa Rusima blagovremeno dobre ugovore o snabdevanju gasom. Međutim, problemi u Briselu se ne smanjuju, Prijatelji, nego rastu. Umesto pojasa za spasavanje sada možemo dobiti mlinski kamen oko vrata, jer cela Evropa se sprema da uvede kazneni porez vlasnicima stanova i motornih vozila. Apsurdno je što zemlje članice pored visokih cena moraju da biju bitku i sa Briselom. Vreme je da neko jasno kaže: neuspeo je plan Brisela da se povećanjem cena energenata branimo od klimatske propasti. Plan je propao, jer uništava evropska preduzeća i evropske porodice. To je ćorsokak. Potreban je novi plan!

Poštovane Dame i Gospodo!

Da vidimo da li će posle svega biti novih epidemija. Današnji svet mora da živi u saznanju da je pored doba migracija osvanulo i doba epidemija. Epidemija je prerasla u pandemiju, zahtevala je živote, ugrozila je radna mesta, paralizova je svetsku privredu. Ni nas nije poštedela, ali smo se barem osvestili među prvima. U Evropi je kod nas prvo osnovan krizni štab. Među prvima smo nabavili respiratore i pripremili bolnice za prijem obolelih od pandemije. Među prvima smo nabavili neophodne vakcine, među prvima smo vakcinisali više od polovine naroda i među prvima smo ponovo pokrenuli zemlju. Čini se da smo do danas pregrmeli ono najteže. U hodu smo izvršili dubinske promene u bolnicama. Doveli smo u red plate lekara, stali na kraj plaćanju novčane zahvalnosti, razdvojili smo privatnu i državnu negu, sve to na osnovu dogovora sa lekarskom komorom mirno, saglasno, usred pandemije. Hvala za to! Već za vreme pandemije počeli smo sa razvojem domaće zdravstvene industrije. Mi već proizvodimo ono što nam je potrebno ili može biti potrebno tokom jedne nove pandemije: maske, respiratore, medicinska pomagala. Naravno, najveće dostignuće je pogon za proizvodnju vakcina koji se gradi u Debrecenu u vrednosti od 55 milijardi forinti, a koji bi trebao da počne sa radom već krajem godine.

Prijatelji!

Niko ne može garantovati da u doba globalne ekonomije, povezane milionima niti, neće biti sve novijih pandemija. Ali možemo da garantujemo da će mađarsko zdravstvo i farmaceutska industrija, ako bude potrebno, dočekati nove pandemije u punoj pripravnosti.

Poštovane Dame i Gospodo!

Na kraju, da li će biti novih talasa migracije na našim granicama? Ne samo da će biti, nego i ima. Dnevno više stotina njih pokušavaju da na silu uđu na teritoriju Mađarske. Prošle godine 122 hiljade, a ove godine u januaru već više od 12 hiljada. Jedno vreme smo mogli, pa i ja, da se nadamo da će, ako uspemo brzo da zatvorimo granice, migranti uvideti da im se ne isplate pokušaji na mađarskoj granici. Nisu uvideli. Razlog za to bi mogao biti što je Mađarska, kao i nekada, hteli, ne hteli, bili svesni toga ili ne, u stvari krajina unutrašnjih evropskih, najviše nemačkih teritorija, a migranti teže baš ka tim predelima. Život u krajinama nikada nije bio lak. Do sada smo na odbranu granica utrošili 600 milijardi forinti. 600 milijardi forinti! Pre migracione krize taj silni novac mogli smo da uložimo u privredu ili da ga damo porodicama. Danas moramo da ga trošimo na odbranu. Hunjadi je zaustavio sultanovu vojsku kod Beograda, a mi smo zaustavili čete Džordža Sorosa na našim južnim granicama. Ali baš iz primera Beograda znamo i to da jedna pobeda sama po sebi ne rešava ništa i da se od Beograda lako stiže do Mohača. Zaštita granice zahteva stalnu pripravnost, nepokolebljivost i istrajnost. Težak je to, vrlo težak posao. Povrh svega, moramo imati oči i na potiljku, jer ne možemo biti mirni ni sa strane Brisela. Tamo se okupljaju agenti Džordža Sorosa, Jude koje su za trideset srebrnika na sve spremne, masa sveznalica, stručnjaka i savetnika koji nacionalne države smatraju neprijateljima ili, u najmanju ruku, ostacima prevaziđenog doba i naravno vukovi globalnog kapitala koji u svemu, pa tako i u migraciji namirišu lovu. Svi oni rade na tome da invaziju, preplavljivanje Evrope prihvatimo kao prirodno stanje, kao nezaustavljivu istorijsku nužnost. Ima mesta gde su već postigli uspeh. Italijanska granica je puna rupa kao cediljka za testo. Francuzima je glava jedva iznad vode. A Nemci su se jednostavno proglasili za imigrantsku zemlju. Od Avganistana smo digli ruke, u Africi je ogroman višak stanovništva čiji talasi bilo kada mogu da nas zapljusnu preko Sredozemnog mora. Hrišćanska Evropa je u velikoj nevolji zbog sopstvenih unutrašnjih slabosti i jačine spoljnih udaraca. Čini se, a i ja smatram da latinsko hrišćanstvo u Evropi više nije sposobno da opstane na svojim nogama. Bez savezništva sa pravoslavljem, sa istočnim hrišćanima teško da ćemo opstati u sledećim decenijama. Inače smatram da su Evropi potrebni narodi Balkana.

Prijatelji!

Molim vas, dobro zapamtite da mađarska odbrambena linija na granicama opstaje samo dok smo mi na vlasti. Đurčanjevi su jasno dali do znanja: „Migranti ne diraju nikoga, šta više, za jedno-dve generacije i oni bi postali Mađari, stoga je važno da se oni koji stignu ovamo lepo osećaju.“ Ako dozvolimo da uz pomoć migrantima naklonjenih briselskih birokrata dođu na vlast istovremeno smešni i opasni izvođači Đurčanjevog šou programa, onda će oni otvoriti granice. A ako ih jednom puste unutra, više nema povratka. Biće ovde takvog otvorenog društva da će posledice trpeti čak i naša unučad, ako ih još uopšte bude bilo ovde.

Poštovane Dame i Gospodo!

Možda bi ovde trebalo da govorim i o tome zašto mi i Brisel, odnosno kasta zapadnoevropskih intelektualaca, svet stručnjaka, kreatora politike i glasnogovornika javnog mnjenja hodamo kao baba šumom, deda drumom. Jer hodamo jedan šumom, drugi drumom, nema sumnje. Različite stvari smatramo tradicionalnim vrednostima Evrope, drugačije razmišljamo o budućnosti nacija, nacionalnih država, drugačije o globalizaciji, a sada već drugačije razmišljamo i o porodici, pa smo čak dotle dogurali da drugačije razmišljamo i o binarnoj strukturi društva zasnovanoj na ženi i muškarcu. Tako je to, baš zbog toga neminovno zamišljamo i želimo drugačiju budućnost za sebe i za našu decu. Želim da bude jasno da mi ovde nećemo popustiti. Mi ćemo 3. aprila referendumom zaštiti našu decu, otac je muškarac, majka je žena, a našu decu neka ostave na miru!

Nisam željan njihove simpatije, ali je istina da sa njima radim trideset godina i smatram, a to je moje lično zapažanje, da se u dubini razlika krije činjenica da smo potpuno drugačije doživeli i samim tim tumačili kraj Hladnog rata, nego oni, zapadne zemlje koje Sovjeti nisu okupirali, podrazumevajući i Ameriku. U tom grmu leži zec. Radi se o tome da oni nisu živeli pod diktaturom, a slobodu su nasledili, kao što Marai kaže. Međutim, mi smo živeli u njoj, u diktaturi, a slobodu nismo dobili, nego smo se izborili za nju. Ne podcenjujemo doprinos Zapada, ali za nas je jasno kao sunce da su pobednici Hladnog rata Poljaci, Česi, Mađari, Nemci, Bugari, Rumuni, Estonci, Letonci i Litvanci, odnosno mi. Svi znamo da su u Hladnom ratu pobedili antikomunizam i nacionalna ideja time što su obnovljene nacionalne države. Smatramo da je nacija pobedila klasu, vera u Boga je pobedila ateizam, a privatno vlasništvo je pobedilo socijalističko državno vlasništvo. Oni misle nešto sasvim drugo. Oni smatraju da je njihova liberalna demokratija pobedila komunizam. U njihovim glavama ni sada, ni tada nisu stajale i ne stoje nacionalne države, nego globalni svet kojim upravljaju globalne organizcije, institucije i mreže, a koji je međusobno povezan globalnim komercijalnim i tehno-komunikacijskim mrežama. Zbog toga je Džordž Soros njihov iskreni junak, ali naravno nije na odmet ni bakšiš. Zbog toga ne možemo da se sporazumemo ni po pitanju vladavine prava i demokratije. Svi znamo da živimo u ustavnom sistemu vladavine prava, koji jasno formuliše i štiti Osnovni zakon. Za njih je vladavina prava instrument kojim mogu da nas formiraju da budemo slični njima. Zbog toga ih i ne zanimaju činjenice, a ni naši argumenti. Oni sada vode sveti rat, džihad vladavine prava. Međutim, Prijatelji, protiv džihada reči retko pomažu. Tu treba pokazati snagu, dakle, neka dođe Rekonkista! Isto je slučaj i sa demokratijom. Oni vide razgrađivanje i unazađivanje demokratije, a mi vidimo naš svakodnevni život. Sa izborima, referendumom, virulentnom levičarskom štampom i oštrim političkim debatama. Oni su kao žena iz frojdovske šale koja beži od zastrašujuće senke koja je proganja. Kada je senka sustigne, žena pita malaksalim glasom: “Šta hoćete od mene?” Na šta senka odgovara: „Ja? Pa Vi sanjate mene!” Dakle, takav je naš odnos, ali istini za volju, ne želimo da postanemo kao oni, a teško da možemo poverovati da oni žele da se prilagode nama. Nema smisla poricati razlike. Ova debata unutar zapadnog sveta je neizbežna. Debata je, naravno, važna, ali ne i najvažnija. Najvažnije je da li želimo da ostanemo zajedno. Posebno ovde u Evropi, jer Evropska unija ima budućnost samo ako možemo da ostanemo zajedno uprkos rastućoj kulturnoj otuđenosti. Sa naše strane, želimo da Evropsku uniju zadržimo na okupu. Zato smo Briselu i Berlinu uputili nekoliko puta tolerantnu ponudu. Ne očekujemo da usvoje i podignu na evropski nivo mađarsku migracionu politika, mađarsku porodičnu politiku ili mađarsku spoljnu i nacionalnu politiku, ali ni oni ne mogu da zahtevaju od nas da preuzmemo njihovu. Ne postoji drugo rešenje osim tolerancije. Samo tako možemo pronaći zajednički put, a znamo da i Unija mora da ide napred, a ne unazad.

Poštovane Dame i Gospodo!

Tako stvari stoje u zimu 2022. godine, pedeset dana pred izbore. Vidimo da je izborni ulog ogroman, za Mađare je to pitanje života i smrti. A tako bi smo već jednom voleli izbore koji nisu stvar opstanka, nego jednostavno stvar izbora jedne dobre vlade! Na žalost, to sada nije moguće. Ovi izbori se još odnose na to da Đurčanj i Bajnai žele da se vrate. Juče je Ferenc Đurčanj i najavio da su spremni za povratak. A ako se vrati, vratiće nas tamo gde smo jednom već bili i gde ne želi da nam se vrati ni jedan naš delić. Podsetimo se razočarenja sa novim levičarskim rukovodstvom u Budimpešti. Posle devet godina u opoziciji, pružila im se prilika da pokažu šta znaju. Povrh svega, vlada razvija glavni grad prevazilazeći mogućnosti zemlje. Pa ipak, vladaju haos, prljavština, beskućnici i saobraćajne gužve, korupcija, nekompetentni rukovodioci, bahatost i lenjost. Đurčanjevi ljudi sede za blagajnama, a Bajnai u tišini upravlja sistemom provizija. I za sve to je bilo dovoljno dve godine propale levičarske uprave. Svako može da vidi da idu unazad, a ne napred. Naravno, istina je da po suncu i dobrom vetru čak i pijani kapetan može da upravlja brodom. Kada je zatišje, dovoljno je da neko bude visok, mršav i da voli dugo da spava. Ali pri jakom, olujnom vetru, kada se sprema oluja, verujte mi, potreban je dobar mornar. Možda je nama koža isušena od vetra, lice nam je izbrazdano, dlanovi grubi, možda nam ni maniri nisu uvek u skladu sa dvorskim bontonom i ne krećemo se baš kao baletani, ali je jedrenje naša strast, mi više nego bilo šta na svetu volimo brod, za koji smo odgovorni. Poznajemo talase i poštujemo more. Viđali smo velike oluje, plovili pod snažnim vetrovima, i što je najvažnije: znamo u kom pravcu želimo da idemo. Lepo mi je ovde zapisano: napred, a ne unazad!

Prijatelji!

Levica se sada oglasila sa nebuloznom izjavom da će oni koji im se pridruže ostaviti za sobom svoj dosadašnji život kao Hristovi učenici ribarsku mrežu. Ovo je, molim vas, ko zna koji po redu levičarski kandidat za spasitelja. Sećam se da je Ferenc Đurčanj tako počeo. Međutim, mene to više podseća na televizijskog iscelitelja, prevaranta koji obećava „daljinsko” isceljenje, a u stvari ti samo nudi paket tri u jedan, svoj DVD po sniženoj ceni. I kada si poverovao u celu njegovu obmanu, kupio svaku publikaciju, sa tvojim novcem on odlazi na Bahame, a ti ostaješ bez isceljenja, praznih džepova sa gomilom kičastih DVD snimaka.

Prijatelji!

Po četvrti put od 2010. žele da nam prodaju priču o izmenjenoj i obnovljenoj, organizovanoj i reorganizovanoj levici. Siguran sam da stomak Mađara neće ovo svariti ni po četvrti put. Moram priznati da se nadam da, bez obzira na to koliko su komunistički klasni ratnici jaki, koliko god da je njihova tehnika kloniranja napredna, ako ih sada pobedimo, neće moći da proizvedu toliko Mini Đurčanja da još jednom uđu u arenu. Protivnik nam je poznat. Padobrance čika Džordža polako već poznajemo poimenice. Ni plaćenici iz Brisela se ne angažuju po prvi put protiv nas, znamo kako da ih rasteramo. Sada, međutim, ne moramo da brinemo za njih, nego za sopstveni tabor. Prijatelji, nikada nismo bili tako jaki, organizovani i odlučni kao sada. Zasučimo rukave i stavimo tačku na kraj priče. Osedlajte konje, kampanja je počela, vreme je da se i mi vinemo u sedlo.

Očekujte nas za pedeset dana, sa desna! Dobri Bog nad svima nama, Mađarska pre svega! Napred Mađarska, napred Mađari!